U, već nekoliko puta reinkarniranoj istoriji rock'n'roll-a postoje samo dva elementarna načina ophođenja prema tradiciji - reproduktivni i kreativni. Ono što premošćava ogromni jaz između pomenutih pristupa sadržano je u jednoj jedinoj, magičnoj reči - uverenje. Uverenje je pojam koji, suštinski a ne formalno, povezuje npr. sastav Creedence Clearwater Revival iz El Cerrito-a, Kalifornija i četvrt veka mlađe Partibrejkerse iz Beograda, Jugoslavija. Pravu i jedinu istoriju ove muzike zapravo ispisuju sastavi čije se stvaralaštvo rukovodi ovim principom i samo se zahvaljujući uverenju i strasti juče, danas i sutra rock'n'roll-a mogu oživeti i doživeti u jednom trenutku. Samo ako je, uostalom, moguće i shvatiti kako je to misteriozni voz kojim je, nekada davno, otišla devojka Little Jr. Parker-a, odnosno kojim je Howlin Wolf krenuo iz Memphis-a, Tenessee, nakon proputovanja kroz Detroit, New York i London, napokon, negde sredinom osamdesetih, stigao i do Beograda.
I to Beograda u kome je, uz časne izuzetke, bavljenje rock'n'roll-om najčešće svođeno na elitističko-trendovsko-konceptualističku zabavu, odnosno infantilni hedonizam. Sa pojavom Partibrejkersa, ova muzika je ponovo i definitivno inaugurisana u sredstvo za katarzične rituale kojima se, makar privremeno, isceljuju urbane neuroze. Jednostavnije rečeno kroz pesme ovog sastava je ponovo progovorila ulica - i to ista ona ulica kojom je u svojoj gradskoj odiseji tumarao Iggy Pop, pevajući 'I am the passenger..', ali i ista ona ulica čiji se prkos i bunt, hrabrost i odvažnost, mogu osetiti u The Clash klasiku 'Guns of Brixton'.
U najboljoj tradiciji svojih duhovnih prethodnika (Rollingstones, Yardbirds, Stooges, New York Dolls) ili savremenika (Gunclub, Cramps) Paribrejkersi spajaju moderno i tradicionalno, tako da se prvo oplemenjuje suštinom drugoga, dok se drugo po ko zna koji put obnavlja u formi prvoga. Kao i svaki esencijalni rock sastav Partibrejkersi znaju, ili osećaju, svejedno, da se alhemičarska formula ove muzike nalazi u principu savršene nesavršenosti. Zato se ova grupa veterana Beogradske rock, punk i postpunk scene, čija se izvođačka energija može opisati žilavošću i entuzijazmom garažnih sastava, odnosno robusnošću i kompetencijom klupske svirke, uvek apriori opredeljuje za kinetiku i frenetičnost živih nastupa, kao temeljni model u shvatanju i pristupu rock'n'roll-u. Bez obzira u kakvoj se poziciji nalaze, Partibrejkersi nastupaju sa urgentnošću, koja kao da je nadahnuta paranoidnim osećanjem da se iskonska rock inspiracija isušuje svakog trenutka i da je treba, što pre, ovekovečiti, makar u par minuta neke pesme.
Ukoliko rock'n'roll shvatate i doživljavate kao muziku čija emocionalna neposrednost i nepatvorenost jednostavno ne ostavljaju nikakve dileme, ne upućuju na dodatna pitanja i objašnjenja, čitavu priču možemo privesti kraju sa dve aksiomatske tvrdnje - da su Partibrejkersi arhetipski rock sastav i da je čitanje svega ovoga, nakon prisustvovanja njihovom koncertu, potpuno bespotrebno. Završićemo, ipak, sa rečima legendarnog Doc Pomus-a: Ukoliko si dovoljno glasan, neko će te, nekad, možda i čuti. Istorija jugoslovenskog rock'n'roll-a ne poznaje sastav koji je svoj autsajderski položaj transformisao u fascinantniji generacijski zvuk. Vreme je da ga i vi čujete.
