Nedavno je moja drugarica raskinula sa dečkom posle dve godine veze. Nemožete da zamislite kakav je to pakao bio. Plakanje, uzdisanje, milion puta ponovljeno pitanje „zašto“. Nisam znala šta da joj kažem. Nisam znala jer nisam mogla da verujem da neko može toliko nekoga da voli pa da izgovori „ne treba mi život bez njega“. Alo, ludo! Onda sam se zapitala kako dolazimo do te faze da nam život nije više zanimljiv posle raskida? Pitanje jeste malko debilno, zar ne?

Kada uveče izađete u kafić, kako ćete prepoznati devojku koja je ostavljena ili koja je ostavila dečka zbog nečega (to je nebitno sada) iako ga još uvek voli? E pa ovako. Ona je ta koja nije baš nešto posebno sređena, koja sedi sa brdom drugarica u nekom ćošku, koja se nije našminkala (za slučaj da padne po koja suza), koja uz osmeh peva tužne pesme i gleda u pravcu svojih drugarica koje u horu pevaju sa njom i koje mi idu na živce ;) Eto, to bi se moglo nazvati prvim izlascima. Posle raskida, devojka ili ne izlazi uopšte (ne bi li se on zapitao kojim slučajem šta je to sa njom i što je nigde u gradu nema) ili izlazi uporno svako, ama baš svako veče (sa onim gore spomenutim brdom drugarica) i to samo i isključivo na mesta na koja su dolazili zajedno (to su ona mesta koja će on od sada zaobilaziti u širokom luku). Ona će sedeti i čekati njega, njenog nesuđenog princa, ako treba i celu noć, pri tom se jadajući svima koji na nju slučajno nalete (od konobara pa sve do tipova koji bi je možda i muvali ali koji odustaju iste sekunde kada ona krene da slini o bivšem). A njega naravno nema ni od korova.
Prošlo je nekoliko dana od razlaza a on se ne javlja. Ne javlja se čak ni da pita za njeno zdravlje koje bi moglo biti ozbiljno narušeno zbog svakodnevnog plakanja. Naravno, ona će milion puta proveriti mobilni telefon da vidi ima li nekog pisamceta i da li mobilna mreža uopšte radi ( ma ne, ne radi, zle čike iz telekoma su blokirali njegov broj). Pitaće se zašto ne zove ili da li da ona njega nazove. Onako drugarski. Čisto da mu kaže da se ne ljuti što joj je upropastio život, što noćima ne spava i što udavi sve ljude oko sebe samo zbog njega. Da mu kaže da ga nije zaboravila i da ga nikada neće zaboraviti (naravno ovo nikad je uslovljen vremenski termin i u prevodu znači dok ne naiđe novi i lepši). Onda je neka iz brda drugarica savetuje da ga nazove jer eto možda je on u gužvi (kolika je ta gužva ako nema vremena za tri minuta telefonskog razgovora pitam se ja) i da kad je već zapela da ostvare kontakt – zvaće ga ona, jer eto za to služi najbolja drugarica. Onda će ga malko najbolja drugarica davuckati a on će jadničak moliti boga da ga spasi od muka.

I šta je uopšte sa tim najboljim drugaricama? One će je saletati danima, proveravati svakih pet nanosekundi kako je, donositi joj gomile tugaljivih i ogavnih romantičnih filmova. Predlagaće joj za izlazak svoju braću i rođake. Ubeđivati je kako je on nije vredan, kako je ona the one and only a on je samo skotina, muška skotina. Vucaće je po tržnim centrima kako bi našle neke sexy krpice (kao da će komad garderobe da vrati stari sjaj ljubavi, patetično). Pretplatiće je na ljubavne časopise, gledaće sa njom „Titanik“ po celu noć (u pauzama će naravno piti kaficu i gledati u šolju sa nadom da će prljava šolja popraviti sve njihove probleme).

A onda, kada se desi prvi susret posle raskida, najveća komedija upravo i počinje. Ona će se praviti da je jaka, najjača na svetu, da joj on ama baš ništa nije značio, ignorisaće ga navodno a gutaće pogledom svaki njegov pokret i ushićeno će cupkati svaki put kada on sasvim slučajno pogleda u nju. Igraće na stolu, pod stolom, oko stola, samo da bi je primetio. A njena famozna ekipa će je ubeđivati kako je celo veče blenuo u nju, ali opet neće imati pravi odgovor zašto joj nije prišao (u ovom slučaju sreća vaše drugarice zavisi samo i isključivo u vašoj kreativnosti – paaaa nije ti prišao bio ga je blam pred drugovima).
A šta je sa njim? Pouzdano znam da je bivši dečko te moje drugarice sa početka priče svako veče visio u jednoj diskoteci sa gomilom polugolih klinki i uživao u svakom momentu svoje novostečene slobode. Nije plakao na ramenu najboljeg druga, to isto sigurno znam. Javio mi se jedno veče kada smo se sreli i nije čak ni upitao za nju (to joj naravno nisam rekla). Nije da mu je bilo svejedno, ipak dve godine su proveli zajedno, ali dečko je razmišljao u stilu „život ide dalje“ i svaka mu čast.

Upravo tako, život ide dalje. A mi vreme gubimo na besmislene stvari. Tugujemo i patimo za nečim što, eto nije vredelo umesto da se radujemo onome što dolazi. Potenciramo prošlost umesto da koračamo u budućnost i ne cenimo dovoljno sebe. Kada kažem ne cenimo mislim, zašto trošiti suze na nekoga, zašto plakati, zašto patiti? Pa nije ta osoba otišla sa ovog sveta pa da je oplakujemo. On je tu negde. Poželimo mu sreću, ali prethodno poželimo sreću sebi. Jer ako ne voliš dovoljno sebe ni drugi te neće voleti. A ona moja drugarica sa početka priče... Pomirila se sa tim momkom posle dve nedelje, pa su bili jedno mesec dana u ljubavi, pa su opet raskinuli... Mislim da će isto ponoviti još nekoliko puta do kraja godine.

Milica Č. (Seljančica) by infoBAR.ba
28.11.2007 5:09