Onako ponekad i uz smiješak, pa nekad i pomalo podrugljivo gledam crnu hroniku u sarajevskim dnevnim novinama. Strašno pomislim ali se u većini slučajeva to ne tiče mene. Nisam sudionik u kojekakvim tučama, pucnjavama, prepirkama. Nisam takav tip i samim tim mislim da jednostavno niti trebam niti želim da budem dio te svakodnevice. Ali za sve postoji prvi put. Naravno indirektno. Subotnja večer za mene i moje društvo uvijek počinje nekako s periferije grada. Popije se kafa, prošeta se malo. Naravno imam neke svoje male rituale koje ne bih odao. Uglavnom na specifičnim pomalo zagušljivim mjestima pijem kafu i onda se čeka neki maleni pogodni trenutak da se krene u život. Svaka subota ali i poneki petak je takav. Ali ova večerašnja me zamalo nije izvela iz života na jedan lagan skoro neprimjetan način.
Nakon jednog slatkog čaja, moj poveliki stomak progovarao je i bubnjao svoj neki ples za hranom. To i nije neki poziv ali i na najmanji udarac o bubanj ja se odazovem. Ispred mene ukaza se malena doner radnja pomalo arhaičnog imena „Istambul“ pa naravno neće biti Zagreb. Već sam hiljadu puta u tom malenom prostoru sjedio i jeo doner s puno luka i mesa, ali i nekog sosa koji stariji turčin onako lagano pravi. U radnji osoblje i mi. Još poneki gladni prolaznik svrati da se pozdravi ili nešto prezalogaji. Sprema se fajront. Turčin na bosanskom ali i turskom svakog gosta ugosti sa „meraba i bujrum“ i jede se i plati se i ustane se. Novac se drži u metalnim čontrama ispod doner-grilla i svako malo broji. S osmjehom se ispraćaju ljudi s osmjehom se dočekuju.
Moja nana je uvijek govorila „nije sine svako jutro zlojutro“ ali ovo je definitivno bilo jedno od tih. Standardnu proceduru omete ulazak jednog visokog, crnog gospodina. Neka ljutnja obuze debeljuškastog turčina. Atmosfera je postala napeta. Gospodin u smeđem kaputu, vidno ometen životom kojim živ ili alkoholom koji uživa, progovara. „Ova radnja večeras leti u zrak !“

Život ali i rat u Sarajevu su me naučili da takve prijetnje u ovom gradu uzimam poluozbiljno. Gospodin mi se činio smireno, ali u isto vrijeme i pre-opušteno za ozbiljnost situacije u kojoj smo se nalazili. Bio je to jedan od likova koji nemaju šta više izgubiti. Takav stav odavao je njegov hod, lagani pokreti ruke, njegov govor i pogled koji je bio ledeno hladan i usmjeren prema sretnom i debeljuškastom turčinu. Dok je jednom rukom gestikulirao drugom je u džepu držao nešto!?

Dijete sam ratnog Sarajeva i ne volim skrivanje bilo kakvih predmeta u jakni ili ispod nje. Od tog gesta dobijem averziju. I dalje mislim, pjansko blebetanje. Radnja leti u zrak, zar se i to može desiti? Doner u zraku. Već vidim sliku debeljuškastog turčina koji se drži za glavu i oplakuje prostor od 20 kvadrata u „Avazu“, ali i dalje sve sebi pretvaram u humoresku.

I odjednom pogled mi se zamrznu na džepu iz kojeg naborana ruka izvuče zelnu napravu. Drugom rukom je sigurno pridržavao osigurač bombe. Shvatim da je vrag odnio šalu. Izađem iz radnje, ne plativši jer ovakav lik može imati samo jedan cilj. Pomalo paničnim glasom sam dozivao prijatelja da izađe, dok je on mirno plaćao vidno potrešenom radniku. Gospodin u smeđem kaputu se nakon nekoliko pogrdnih rečenica izgubio u mraku ulice „Kazandžiluk“ a ja sam se s prijateljem zaputio prema „Saračima“ Rekao je odlazeći „Radnja večeras ide u zrak!“
Shvatio sam da sam živ i da se sve odigralo baš tu pred mojim očima. Bio sam dio „crne hronike“ novog meni nepoznatog Sarajeva. One iste crne hronike za koju sam mislio da se dešava u nekom drugom ružnijem Sarajevu.
Pomislim, koliko među nama ima takvih ljudi, tihih ubica kojima njihov život nije vrijedan, a onda su minorni i životi drugih ljudi. Ko je koga i zašto naljutio? Zašto je maleni turčin natjerao čovjeka da donese bombu tik do sebilja? Koji su bili njegovi motivi za napad? Da li je sve bila prijetnja ili je čovjek sa zelenom spravom u ruci zaista bio spreman zdušno se odvojiti od iste?

Pitanja su na koja ne želim niti hoću da dajem odgovore.
Shvatio sam da sve više postajem dio onog ružnijeg Sarajeva kojeg do večeras nisam poznavao. Mogu i nehotice postati dio hronike koja na svu sreću večeras nije bila tako crna.
Nastavio sam hodati Saračima, kafići puni omladina željna slavlja i provoda a u mojoj glavi silueta čovjeka s bombom koji nestaje u mraku Kujundžiluka! Koliko mu još treba hrabrosti da zaista nekad povuče osigurač ne želim niti bih želio saznati.

Vidim da su granice života i smrti zaista jako malene !

Tarik Kapetanović infoBAR.ba
12.01.2008 12:43